Pi­še: Mi­ha­i­lo Me­de­ni­ca


Sko­ro pa sim­pa­ti­čan dje­ča­rac ovaj Alek­san­dar Vu­lin, sve­ga mi!
Va­zda ne­ka­ko dje­lu­je i zvu­či kao da su ga, re­ci­mo, dru­ga­ri iz ze­za­nja pri­ja­vi­li za ,,Sla­ga­li­cu”, pa od po­nu­đe­nih 11 slo­va pri­ja­vi do­bit­nu ri­ječ od dva: “Uf!”
Ta­ko je i sad skre­sao bra­ći Ha­ra­di­naj ka­ko Sr­bi­ja ne mo­že i ne­će bi­ti nji­hov ta­lac, apro­po pri­jet­nji mla­đeg iz kla­na kr­vo­lo­ka- Da­u­ta, da Sr­ba ne­će bi­ti na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji uko­li­ko onu zvi­jer od Ra­mu­ša iz­ru­če na­ma!
Na­rav­no, kad Vu­lin pri­ja­vi ri­ječ od dva slo­va oče­kuj­te da u to­ku da­na pred­sjed­nik- pre­mi­jer pri­ja­vi ri­ječ od 22 slo­va, iako je 11 u po­nu­di, pa do­pu­ni na­dah­nu­to iz­la­ga­nje omi­lje­nog har­le­ki­na i po­ru­či ka­ko ne sa­mo da Sr­bi ne­će bi­ti ta­lac, već da ni Sr­bi­ja ne­će ću­ta­ti na ta­kve pro­vo­ka­ci­je, već će se čla­no­vi vla­de ko­lek­tiv­no na­mr­šti­ti, a bog­me i po­ka­za­ti “sred­njak” kao znak od­luč­no­sti da sa­ču­va­ju i od­bra­ne to mu­če­ni­ka što je osta­lo na naj­sku­pljoj srp­skoj ri­je­či, a ni­je Vu­čić već Ko­so­vo i Me­to­hi­ja!
I sve bi to bi­lo li­je­po i sim­pa­tič­no da taj isti Da­ut, jed­nak kr­vo­lok kao i brat mu, ne pa­ra­di­ra Sr­bi­jom kad i ka­ko mu vo­lja, o če­mu je ,,Blic'' pi­sao felj­to­ne, ali su se ne­ka­ko svi pra­vi­li ,,mr­tvi” dok me­dved ne pro­đe i na­sta­vi da­lje ka mno­go va­žni­jim te­ma­ma: Sta­ni­ji, So­ra­ji, onoj što se zo­ve k'o mo­bil­ni, ali se br­že pra­zni i slič­ni­ma.
Da­kle, taj isti što sad pri­je­ti Sr­bi­ma vi­đen je i fo­to­gra­fi­san ka­ko ku­li­ra po No­vom Sa­du, za­du­žen da kroz cen­tral­nu Sr­bi­ju pra­ti to­va­re oruž­ja, ko­ji se pre­ba­cu­ju s bro­do­va u ka­mi­o­ne pa na­sta­vlja­ju da­lje, kud ba­ta Ra­muš za­po­vi­je­di!
To je, ra­zu­mi­je se, ap­so­lut­na ne­po­zna­ni­ca za dr­ža­vu, jer ko bi još u to­li­koj go­mi­li lju­di pre­po­zno ne­ka­kvog Da­u­ta, ko­ji je pri­tom li­je­po ob­ja­snio po­zor­ni­ci­ma da je do­šao ne­ko­li­ko mje­se­ci ra­ni­je da za­u­zme što bo­lje mje­sto za “Eg­zit”, dok ka­mi­o­ni s oruž­jem ni­su nje­go­vi već ne­kog li­ka ko­ji mu je u tr­ku sa­mo ba­cio klju­če­ve i re­kao: “Aj pri­ču­vaj ih sa­mo i pre­par­ki­raj ako do­đe “pa­uk” da no­si…”
U sva­kom dru­gom slu­ča­ju nad­le­žne slu­žbe bi uhap­si­le Da­u­ta Ha­ra­di­na­ja, baš ko­li­ko se i na­da­ju iz­ru­če­nju Ra­mu­ša, mo­le­ći Bo­ga da ga Fran­cu­zi pu­ste na slo­bo­du ka­ko bi mo­gli bi­je­sno da po­ru­če: “Eto, to je ta me­đu­na­rod­na prav­da- ni­je nam tre­ba­lo ni tri mje­se­ca da po­sle pet go­di­na vla­sti do­pu­ni­mo op­tu­žni­cu pro­tiv mon­stru­ma, sve smo to li­je­po spa­ko­va­li u ko­ver­tu i po­sla­li uz ki­lo kaj­ma­ka i si­ra za ne­ku Dra­gi­cu po Mi­le­tu, vo­za­ču onog auto­bu­sa što pre­vo­zi ga­star­baj­te­re dva pu­ta ne­djelj­no “Be­o­grad- Pa­riz- Be­o­grad”, ali, avaj, sud­bi­na kle­ta i svjet­ska si­la i ne­prav­da!”
Bez ša­le, ko­ga, bre, go­spo­do vi to pra­vi­te bu­da­la­ma ubi­je­đe­ni da smo svi Ve­sna Ri­vas i Zmaj od Ši­po­va, aman?!
Ako ni­su bi­li tač­ni na­vo­di no­vi­na, za­što ih ni­ste de­man­to­va­li, a ako, pak, je­su- či­ji je Sr­bi­ja ta­lac: zlo­či­na­ca Ha­ra­di­naja ili zlo­tvo­ra ko­ji su je, kao cr­vlji­vu ro­bu na kvan­ta­škoj pi­ja­ci, pre­pro­da­li na­kup­ci­ma, za­kup­ci­ma i zvi­je­ri­ma što su je za­vi­li u cr­no pa joj sad na od­lo­že­no pro­da­ju cr­ni­nu?!
U pa­met se, jer igra­te se va­trom, a to ni­je tek ši­bi­ca ko­ju dr Ne­boj­ša Ste­fa­no­vić pri­tr­či da ve­se­lo uga­si, lak­ta­ju­ći se s osta­li­ma: “Ja pr­vi, ja pr­vi, ja…Alek, re­ci im da je to moj po­sao, bu-hu-hu­uu…”, već buk­ti­nja ko­ja pri­je­ti da sa­go­ri sve što je od srp­stva osta­lo na sve­toj nam ze­mlji, dok se ov­dje ne­ko igra žmur­ke s kr­vo­lo­ci­ma!
Ono što su zna­li no­vi­na­ri- zna­le su i slu­žbe ko­je tre­ba da zna­ju!
Što su zna­le slu­žbe zna­la je i vlast, ali je iz­gle­da to­li­ko uvi­đav­na da je sra­mo­ta bi­lo da pi­ta: “Opro­sti­te, je­ste li vi onaj Da­ut Ha­ra­di­naj ko­jeg bi tre­ba­lo da uhap­si­mo, ili ne­vje­ro­vat­no li­či­te na čo­vje­ka?! Ma, si­gur­no sa­mo li­či­te, pro­đe na­ma dnev­no Sr­bi­jom hi­lja­de ta­kvih na­lik va­ma i bra­tu, ne­će­mo valj­da sve da hap­si­mo kad ima­mo do­volj­no po­sla i sa ovi­ma što se šver­cu­ju u grad­skom pre­vo­zu!”
Da­ut, na­rav­no, pri­je­ti upra­zno, jer i on kao i vi zna gdje će mu brat za pr­vo­maj­ski ura­nak- na Ava­lu ne si­gur­no po­red ono­li­ko div­nih li­va­da za ro­šti­lja­nje po Dre­ni­ci…
Tra­ži­te ga, a Bo­ga mo­li­te da ga ne na­đe­te, od­no­sno, da ga ne iz­ru­če, jer šta bi pa s njim kad je Mi­le gre­škom pre­dao sir i kaj­mak fran­cu­skom tu­ži­la­štvu, a ko­ver­tu s do­ka­zi­ma po­me­nu­toj Dra­gi­ci ko­ja je na nje­ga okre­nu­la šo­lji­cu ka­fe da se oci­je­di, pa da ubo­de že­lju…
Ne igraj­te se gla­va­ma to ma­lo Sr­blja na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji igra­ju­ći se ,,dr­ža­ve” od Ja­ri­nja na­o­va­mo!
Ili ako stvar baš po­sta­ne ozbilj­na hit­no Vu­li­na u “Sla­ga­li­cu”: “Imam ri­ječ od šest slo­va- Sr­bi­ja! Ne, ne, ne…zbu­nio sam se, ot­kud nam vi­še slo­va da sa­sta­vi­mo Sr­bi­ju, ha­ha­hah..? Ipak ri­ječ od sa­mo dva slo­va: “Ja”…

Či­ji je Sr­bi­ja ta­lac: zlo­či­na­ca Ha­ra­di­naja ili zlo­tvo­ra ko­ji su je, kao cr­vlji­vu ro­bu na kvan­ta­škoj pi­ja­ci, pre­pro­da­li na­kup­ci­ma, za­kup­ci­ma i zvi­je­ri­ma


Ne igraj­te se gla­va­ma to ma­lo Sr­blja na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji igra­ju­ći se ,,dr­ža­ve” od Ja­ri­nja na­o­va­mo!